Koliko puta do sada ste čuli da mladi obrazovani ljudi masovno odlaze iz Srbije? Prateći medijske naslove kao što su “Odliv mozgova iz Srbije: A sad, adio!” ili “Ekonomist: Srbija deseta na svetu u “odlivu mozgova”, stiče se utisak da će Srbija uskoro ostati bez visokoobrazovanog stanovništva, a šta onda – niko ne zna. Sve u svemu, slika koja je se već duže vreme plasira u javnost i koja i danas dominira društvenim narativom je uglavnom mračna, pa čak i katastrofična.

Pitali smo se, da li je realnost baš toliko crna? Da li naši mladi stručnjaci zaista odlaze u tolikom broju da ćemo zaista izgubiti sav visokoobrazovani kadar? I konačno, da li je drama stvorena u društvu opravdana?

Prema istraživanju dr Mihaila Arandarenka, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, iznetom u Nacionalnom izveštaju UNDP-a o ljudskom razvoju Srbiji 2022, a na koji se ovaj tekst oslanja, situacija je daleko od tragične, a izrazito negativnom percepcijom javnosti uglavnom vlada senzacionalizam.

Kako je izgledalo iseljavanje iz Srbije u prošlosti?

Pogledom na kratku istoriju emigracija iz Srbije u 20. veku, uočava se prvi talas iseljavanja gastarbajtera u Zapadnu Evropu šezdesetih godina. Ovaj talas inspirisao je reči švajcarskog pisca Maksa Friša „Želeli smo radnike, a došli su nam ljudi“, pokazujući da mnogi koji su u to vreme otišli, nastavili su da žive i stvaraju porodice u zapadnoevropskim zemljama, iako su prvobitno otišli kao privremeni radnici.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih, iseljavanje je usporeno, uglvanom usled restrikcija koje su uvele zemlje u koje se migrira. Devedesete su donele raspad Jugoslavije i novi značajan talas migracija. Po prvi put je zabeleženo da u većem broju odlaze visokoobrazovani ljudi, iako je brojnost stanovništva u Srbiji ostala neznatno izmenjena zbog velikog priliva izbeglica. Tada se, takođe, javilo veće interesovanje za emigraciju u prekookeanske zemlje, gde su stručnjaci bili traženiji nego u Evropi.

Nakon 2000. godine, iseljavanje se nastavilo nešto sporije, vođeno razlozima ekonomske i porodične prirode. Evropa je ponovo postala dominantna destinacija srpskih iseljenika, dok su anglosaksonske zemlje izgubile na značaju.

Reč stručnjaka – ko danas emigrira?

U poslednjoj deceniji, migracioni balans Srbije pokazuje negativan trend, što znači da i dalje mnogo ljudi odlazi, ali situacija se ipak ne može opisati kao katastrofalna, niti broj odlazaka nazvati prekomernim.

Važno je znati da standardna godišnja statistika ne daje informacije o obrazovnoj strukturi imigranata.

Kako bi se došlo do naučno opravdanih podataka o obrazovnoj strukturi iseljenika, Poglavlje 4 Nacionalnog izveštaja UNDP-a o ljudskom razvoju u Srbiji poziva se na istraživanje Sandre Lajtner (Bečki institut za ekonomske studije) i istraživanje Mihaila Arandarenka, oba iz 2021. godine.

Istraživanje Sandre Lajtner sprovedeno pri Bečkom institutu za ekonomske studije, pokazalo je da se kumulativna neto emigracija od 2015. do 2019. godine u starosnoj grupi od 15 do 39 godina procenjuje se na 37.400 ljudi, što se smatra prihvatljivim opsegom.

Međutim, najvažniji nalaz statističke analize ovaj izveštaj daje je suprotan intuiciji i raširenoj percepciji – podaci su pokazali da u posmatranom periodu postoji neto imigracija visokoobrazovanih, odnosno onih s višom i visokom stručnom spremom. S druge strane, analiza je utvrdila visoke neto tokove emigracije onih sa srednjim stručnim i srednjim opštim obrazovanjem.

Takođe, Srbija kao najveća zemlja na Zapadnom Balkanu ima univerzitete koji privlače značajan udeo studenata iz susednih zemalja koji govore srpski jezik, pre svega iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, ali i iz drugih zemalja. Veoma je verovatno da su stope zadržavanja visokokvalifikovanih studenata imigranata veće od odgovarajućih stopa za srpske studente u drugim zemljama, što rezultira pozitivnim neto migracionim saldom visokoobrazovanih.

Prema istom istraživanju, neto emigraciju su uglavnom pokretali oni sa srednjim nivoom obrazovanja koji su napuštali zemlju, posebno oni s medicinskim srednjim stručnim obrazovanjem, što je najveća grupa među osobama sa srednjim obrazovanjem u Srbiji, koja predstavlja skoro tri četvrtine svih srednjekvalifikovanih iseljenika 2018. godine.

Drugo spomenuto istraživanje Mihaila Arandarenka iz 2021. dovelo je u pitanje dominantni narativ o masovnom odlivu mozgova iz Srbije. Arandarenko je posmatrao zemlje koje su najprivlačnije visokoobrazovanim i stručnim iseljenicima, i koje imaju programe za visoko kvalifikovanu radnu snagu. To su, pre svega, anglosaksonske zemlje – SAD, Kanada, Australija i Velika Britanija, ali i Holandija koja je relativno nedavno uvela slične programe.

Analiza apsolutnih brojeva emigranata koji su otišli u spomenute zemlje na osnovu imigracionih podataka tih zemalja, pokazala je da one ne ulaze čak ni na listu deset najvećih destinacija naše emigracije. Premda nekoliko stotina ljudi odlazi na ovaj način (u apsolutnim brojevima – u Australiju između 200 i 300, a u Kanadu između 250 i 500), jasan trend ne postoji, što u široj slici ne predstavlja zabrinjavajuću brojku.

Svi idu u Nemačku!

Kada se govori o iseljavanju iz Srbije, teško je ne pomisliti na Nemačku. Ovo nije slučajno, jer Nemačka jeste zemlja sa najviše srpskih imigranata. Važno je spomenuti i to da gotovo trećina svih naših emigranata završi baš u ovoj evropskoj zemlji. Javnost Srbije posebno uznemirava odlazak lekara i medicinskog osoblja, kao i inženjera i IT stručnjaka put Nemačke i za to postoji razlog.

Naime, u januaru 2016. godine, suočena s kritičnim nedostatkom radne snage, Nemačka je uvela takozvanu Uredbu za Zapadni Balkan, na snazi do kraja 2023. godine. Njome je građanima zemalja Zapadnog Balkana, uključujući Srbiju, data mogućnost da se zaposle u Nemačkoj pod uslovom da imaju obavezujuću ponudu za posao i odobrenje Savezne agencije za zapošljavanje (BA). I pre toga je postojao program “Trostruki dobitak” zasnovan na bilateralnom sporazumu nemačkih i srpskih službi za zapošljavanje iz 2013. godine, preko koje su medicinski radnici odlazili. Novina koju je Uredba donela je to što više nisu postojali zahtevi u pogledu stručnih kvalifikacija radnika.

Podaci pokazuju da je ukupan broj naših lekara u Nemačkoj porastao sa 600 u 2015. na 1.500 u 2020. godini. Međutim, taj uvećani broj sve do pojave kovida-19 bio je skoro dvostruko manji od broja nezaposlenih doktora u Srbiji, što pokazuje da u Srbiji medicinskog osoblja ima, i da to treba podržati boljim lokalnim prilikama za zapošljavanje.

Ko se, u stvari, odliva?

Osvrtom na najnovija navedena istraživanja koja se tiču migracije, postaje jasno da iseljavanje visokoobrazovanih nije glavni emigracioni problem Srbije. Štaviše, najveći broj iseljenika odlazi zbog posla, a srednjeg je nivoa obrazovanja.

Nesrećno skovan termin “odliv mozgova” nastao je kao rezultat serije prethodnih istraživanja koja su, prema Arandarenku, bila nepotpuna i nisu sagledala celovitu sliku migracionih trendova u Srbiji. Prema njemu, nivo obrazovanja iseljenika je sličan nivou obrazovanja onih koji ostaju.

Ovakav zaključak ohrabruje, mada Arandarenko savetuje oprez, rekavši da bi kontrola i upravljanje migracijama trebalo da budu među glavnim prioritetima vlade u decenijama koje dolaze. U suprotnom, Srbija bi mogla da postane zemlja izvoza radne snage, naročito nakon što jednom pristupi Evropskoj Uniji i migracione barijere nestanu.