Kao ideja, seobe su duboko uvrežene u nacionalnoj svesti Srba. Poznato je da su kroz istoriju grupe srpskog stanovništva migrirale usled socio-političkih okolnosti, portage za sigurnošću i boljim životom. Danas, širom Balkana i dalje imamo područja naseljena ljudima srpskog porekla, a migracije – seobe su zabeležene kako u istorijskim izvorima, tako i u vrhunskim delima srpske književnosti i umetnosti.

Kada je Srbija uspostavljena kao moderna država u XIX veku, ideja migracija nije postojala u obliku u kom je posmatramo danas. Poznato je da srpska vlada početkom XX veka podržavala cirkularne migracije tako što je slala mlade talentovane ljude da se školuju u inostranstvu. Ovaj vid ulaganja u ljude doprineo je značajnom poboljšanju obrazovanja i nauke kod nas. Zanimljivo je da je Beograd tada planiran i građen po ugledu na evropske prestonice, a upravo u ranim decenijama XX veka je dobio neka od svojih najčuvenijih i najlepših zdanja koja su projektovale arhitekte školovane u inostranstvu.

Sažet i interesantan osvrt na evoluciju emigracije u Srbiji izložio je profesor Mihail Arandarenko u Poglavlju 4 Nacionalnog izveštaja UNDP-a o ljudskom razvoju – Srbija 2022 (u daljem tekstu „Izveštaj“) pod naslovom “Migracije, kvalifikacije i tržište rada”. On Srbiju naziva “tradicionalno emigracionom”, i navodi da se tek posle Drugog svetskog rata uočavaju značajniji talasi emigracije stanovništva.

Gosti-radnici

Vođen primarno ekonomskim razlozima, prvi veći talas emigracije je počeo šezdesetih godina XX veka. Iseljavali su se uglavnom nekvalifikovani privremeni radnici u Zapadnu Nemačku, a postojala je i zakonska regulativa koja je to uređivala. Tada je i nastao naziv “gastarbajter”, na nemačkom – gost-radnik.

Manje popularne, druge zapadnoevropske zemlje su ipak dočekale određeni broj radnika iz Srbije, ali u smanjenom broju.

Ovakav rani talas iseljavanja je ostavio važan trag jer se upravo u to vreme počelo uspostavljanje mreža dijaspore, koji su služili kao podrška privremenim i trajnim iseljenicima. Takođe, siromašnije oblasti u Srbiji, pre svega istočna Srbija, a potom i Sandžak, koji su otpratili najveći broj ranih gastarbajtera, u današnje vreme imaju znatan uticaj na tokove povratnika penzionera i na priliv doznaka iz inostranstva.

Diplomu pod mišku, pa u svet

Kada se Jugoslavija raspala, pokrenut je novi veći talas emigracije. Premda je Zapadna Nemačka bila glavna destinacija domaćih migranata, devedesete je obeležilo okretanje ka dalekim anglosaksonskim zemljama preko okeana, od Kanade do Australije i Novog Zelanda. Razlog za ovakav okret je imigraciona politika tih destinacija koja je favorizovala visokoobrazovane imigrante, a upravo su se fakultetski obrazovani ljudi najčešće odlučivali na iseljenje u ovom periodu.

Zanimljivo je da je baš devedesetih ukupan migracioni saldo Srbije ostao manje-više stabilan usled velikog priliva izbeglica iz drugih delova bivše SFRJ.

Posle 2000.

Period nakon političkih promena 2000. godine obeležilo je emigratorno zatišje. Verujući u skoriju stabilnost i prosperitet, ljudi su se ređe odlučivali na iseljenje, a isto im je bilo otežano strogim viznim režimom Evropske unije.

Kriza 2008. godine donela je novi pojačan talas kretanja ka inostranstvu, koji je dostigao vrhunac između 2015. i 2019. godine. S obzirom da se svetska ekonomija uglavnom stabilizovala 2013. nakon velikog pada, ovakav trend bi bilo moguće objasniti time da se domaća ekonomija i dalje nalazi u tranziciji.

Globalna pandemija kovida-19 donela je zatvaranja granica i različite nivoe karantina u skoro svim zemljama sveta, pa je tako ne zamo zaustavila emigraciju, već je i preokrenula takozvana neto emigraciona kretanja kroz povratak ljudi koji nisu imali stalan boravak u inostranstvu.

Osnovana baš u jeku kovid-19 krize, Tačka povratka svojevremeno je primila oko 8000 upita naših ljudi iz sveta koji su želeli i tražili način da se vrate u Srbiju. Iako se spekuliše time koliko njih će zaista i ostati sada kada je pandemija praktično gotova, činjenica je da su se mnogi od njih snašli i da se usled nove krize povezane s ratom u Ukrajini, ali i sve povoljnijih uslova života u Srbiji, možda neće tako lako odlučiti na ponovni odlazak.

Koliko Srba živi u inostranstvu?

Pripadnike srpske dijaspore danas možemo naći širom planete. Nju čine različite generacije emigranata sa različitim nivoima povezanosti sa zemljom porekla.

Iako zvanična brojka ne postoji, prema procenama Ujedinjenih nacija, ukupan broj srpskih emigranata iznosio je 2019. godine oko 950.000,53. To je oko 14% rezidentnog stanovništva u zemlji, ne računajući Kosovo i Metohiju, kako navodi Arandarenko u Izveštaju. Ova procena takođe ne uključuje ljude srpskog porekla koji nisu rođeni u Srbiji i nemaju srpsko državljanstvo.

Svuda pođi, kući dođi

Uzevši u obzir velike brojeve koje se tiču migracija, kao i analizu trendova navedenu u Izveštaju UNDP-a, informacije koje se tiču cirkularnih migracija su spomenute u dva konteksta. Jedan spomen istih tiče se iseljavanja zbog ekonomskih razloga, jer Srbija postaje sve veći izvoznik radne snage – što je poseban problem. A drugi je u vezi sa školovanjem u inostranstvu, premda statistika pokazuje da je broj srpskih studenata van zemlje stagnirao između 2000 i 2500 godišnje tokom cele prethodne decenije.

Značaj migracija radi obrazovanja se već pokazao, kako smo već naveli, početkom XX veka, a mi u Tački povratka verujemo da upravo ovakva vrsta mobilnosti stanovništva može mnogo da doprinese daljem razvoju i boljitku našeg društva.

Zbog toga ostajemo otvoreni da pomognemo i usmerimo diplomce iz inostranstva koji bi želeli da se vrate, ali nisu sigurni kako to da izvedu.