Pre tačno pet godina, u tišini jedne male prostorije, pod slabim svetlom improvizovanog studija, uključio se mikrofon. Nije bilo velike najave ni pompe, ali postojala je tiha i uporna želja da se ispričaju priče koje su, do tada, retko dobijale svoje mesto: o povratku i odlasku, o pripadanju i o putevima koji često nisu ni jednostavni, ni jednosmerni.

Tako je nastao podkast „Tačka povratka“ – ne sa ambicijom da nudi odgovore, već da otvori prostor za postavljanje ličnih pitanja na temu migracija. Kroz 99 epizoda, više od 5.000 minuta razgovora i 106 različitih glasova, postao je mnogo više od serijala o migracijama; postao je zajednica, mesto prepoznavanja i tihi oslonac za sve one koji su otišli, vratili se ili su i dalje negde između.

Ali dok su glasovi gostiju dopirali do slušalaca širom sveta, neko je sve vreme bio i sa druge strane mikrofona – slušao, snimao, postavljao pitanja, menjao formate, učio u hodu, sumnjao, ali nikada odustajao.

Zato smo, povodom pete godišnjice i stote epizode, odlučili da mikrofon okrenemo u drugom pravcu – ka onima koji ovaj podkast stvaraju i koji ovu priču znaju bolje nego iko drugi:

• snimatelju koji je čuo svaku priču i bio prisutan u pozadini svakog razgovora,
• prvom voditelju i bivšem direktoru, koji je još od prve epizode oblikovao ton i ritam podkasta,
• i sadašnjem voditelju i direktoru, koji je integralni deo ovih priča od samog početka, a danas je i njen glas i lice, ali i oslonac zajednici.
  
  

Pitali smo ih kako je sve počelo, šta su naučili kroz ove priče, koji trenuci su ostali zauvek s njima i šta publika ne vidi, a važno je da zna.

Ovo je njihova verzija priče o „Tački povratka“.
Tri pogleda. Jedna priča.

Miloš Damnjanović, snimatelj koji je čuo svaku reč

• Sećaš li se kako je izgledalo snimanje prve epizode?
  Sećam se trenutka kada mi je kolega Ivan rekao da ćemo započeti rad na novom podkastu. U to vreme sam već pratio Ivanov rad kroz podkast Sofra Sredom, i moram priznati da sam bio malo nervozan jer je on već bio iskusan voditelj. Ali kad su došli Ivan i Uroš da se dogovorimo oko tehničkih detalja, sve je nekako odmah kliknulo — bili su opušteni, konkretni, znali su šta žele. Prve dve epizode su bile online, ali već od treće snimali smo u našem studiju. I sve je od starta delovalo prirodno, kao da već imamo deset epizoda iza sebe. Niko nije imao tremu, atmosfera je bila opuštena i prijatna. Od tada, pa do danas, snimamo i dalje i i dalje uživamo.
  
  
• Kako si gledao na povratak tada, a kako sada – posle 99 epizoda?
  Iskreno, u početku sam, kao i većina, imao ono klasično pitanje: „Zašto bi se neko vratio ovde?“ Ali vremenom, slušajući sve te priče, shvatio sam da je svaka odluka o povratku duboko lična i složena. Postoje mnogi razlozi, različiti putevi i nijanse koje nisam ni znao da postoje. Danas imam potpuno drugačiji pogled na povratak – shvatam da to nije samo fizička promena mesta, već emotivan proces, često dug i nepravolinijski.
  
  
• Postoji li epizoda koja ti je ostala posebno urezana?
  Epizoda sa Džejsonom Mek Kartijem. Mladi Irac koji je živeo u Rusiji, Francuskoj, Engleskoj… a na kraju je izabrao Srbiju. Naučio je perfektno srpski, iako nije imao nikakve prethodne veze sa ovim prostorom. Takve priče pokazuju koliko duboka može biti veza sa nekom zemljom – i koliko to nema veze s geografijom.
  
  
• Tvoja omiljena anegdota iza scene?
  Snimao sam epizodu sa Andersom Simovićem, koji je kao dete otišao u Čile, ali leti dolazio kod bake i deke na Novi Beograd. Tokom snimanja pominjao je blok u kom sam ja živeo, i na kraju se ispostavilo da smo zapravo stanovali u istoj zgradi, u istom ulazu! Čak sam se kao mali i družio s njegovom sestrom. Godinama nisam znao gde su nestali — i evo nas, srećemo se u studiju.
  
  
• Šta publika možda ne zna o svakoj epizodi, a vredelo bi da zna?
  Možda to da se sve snima u potpuno opuštenoj, domaćinskoj atmosferi. I Ivan ranije i Uroš sada dolaze izuzetno pripremljeni, ali nikada ne forsiraju razgovor – gosti zaborave da su pred kamerama. Većinu epizoda snimamo iz prve, u jednom dahu. U stvari, za 100 epizoda samo smo dva puta morali da prekinemo snimanje – oba puta zbog mene.

Ivan Brkljač, prvi voditelj i bivši direktor

• Kako je došlo do ideje da pokrenete ovaj podkast?
  Ideja je proizašla iz konkretne potrebe – ali i iz osećaja odgovornosti da povratničke priče ne ostanu nezabeležene. U razgovorima koje smo vodili sa povratnicima – prijateljima, saradnicima, poznanicima – shvatili smo da postoji ogroman prostor za dublje razumevanje šta odlazak i povratak zapravo znače. Hteli smo da te priče izađu iz četiri zida i dođu do šire publike. „Tačka povratka“ je postala ta platforma.
  
  
• Kako se podkast menjao tokom godina?
  Na početku je sve bilo vrlo jednostavno – skromnija oprema, poznati gosti, intuitivno vođenje. Vremenom smo rasli i profesionalno i tematski. Otvarali smo se ka raznovrsnijim pričama, osluškivali publiku, učili iz svake epizode. Danas postoji veća odgovornost – ali i jasno saznanje da podkast i dalje mora ostati iskren i autentičan.
  
  
• Postoji li epizoda koja ti je pokazala da „sve ovo ima smisla“?
  Bilo ih je više, ali svakako pamtim razgovor sa Miroslavom Kočićem – njegova priča pokazuje koliko povratak može biti izazovan, ali i duboko transformativan. Takođe, epizoda sa Princom Filipom i Princezom Danicom Karađorđević pokazala je da ni kraljevska porodica nije imuna na izazove migracije i povratka. Svaka epizoda ima nešto posebno – i verujem da bi svako iz tima izdvojio neku drugačiju.
  
  
• Šta si naučio o povratku kroz ove razgovore, a da ranije nisi znao?
  Da povratak nije linijalan. Nije ni finalan. Da nije samo fizičko vraćanje, već proces koji traje i često se odvija unutar nas. Neki ljudi se vrate više puta, a neki nikada zapravo ne stignu. I to je u redu. Povratak je lično putovanje, a ne destinacija.
  
  
• Šta bi publika trebalo da razume iz svake epizode?
  Da povratak nije ni poraz ni pobeda. Da je cirkularna migracija realnost našeg vremena i da je potpuno legitimno tragati za sobom – i ovde i tamo. Ako makar jedna epizoda nekome promeni perspektivu ili probudi nadu – uradili smo nešto važno.

Uroš Živković, sadašnji voditelj i direktor

• Koja je za tebe bila ključna tačka u razvoju podkasta u ovih pet godina?
  Kada smo počinjali, podkast je bio zamišljen kao digitalni narativ koji treba da promeni način na koji razmišljamo i pričamo o cirkulisanju. Ključna tačka u razvoju za mene je bila kada smo počeli da dobijamo upite od ljudi koji prate podkast, da im pomognemo sa planiranjem povratka – jer su bili dodatno motivisani i inspirisani pričama povratnika koje smo podelili kroz naše kanale – to je bio za mene “pun krug”, ali i jasan pokazatelj da radimo pravu stvar.
  
  

• Da li vidiš neku promenu u načinu na koji ljudi danas govore o povratku u odnosu na pre 5 godina?
  Rekao bih da je razlika primetna – mada možda je samo i do našeg balončića – ali mislim da se smanjuje broj onih čudnih pogleda i pitanja “zašto si se vratio”, a počinje da se širi krug uspešnih povratnika koji ovde grade neke nove priče, na malo drugačiji način uz ljude koji su se isto tako vratili sa raznih krajeva sveta.
  
  

• Kako izgleda proces biranja gostiju – i koliko se razlikuje danas u odnosu na prve godine?
  Na početku smo se oslanjali na sopstvene kontake i ljude koje poznajemo lično – a kako je rasla zajednica, organski, proširio nam se i krug ljudi koji cirkulišu, imaju fantastične životne priče i spremni su da ih podele u podkast formatu. Izbor sagovornika uglavnom počinje sa jednom neformalnom kafom ili online sastankom koji se pretoči u putopis, a zatim i planiranje datuma za snimanje. Ostatak magije se dešava ispred i iza kamera 🙂
  
  

• Koju ulogu „Tačka povratka“ i njen podkast imaju u zajednici danas?
  Želim da verujem da smo i dalje inspiracija za sve one koji razmatraju povratak ili cirkulisanje, da to urade na najsmisleniji način, uz podršku i razumevanje da ovde uvek postoji jedan posvećen tim ljudi koji će im biti dostupan, spreman da podeli prave informacije, ispriča neke neverovatne životne priče i otvori zajednicu za nove članove. Kada shvatite da smo imali goste koje su putovali od Antarktika, preko Himalaja, Indije, Azije, Južne i Severne Amerike, živeli u najvećim svetskim metropolama a koji su pritom uspeli da očuvaju sopstveni identitet i vezu sa Srbijom – rekao bih da nam je izvor inspirativnih ljudskih priča nepresušan.
  
  

• Šta želiš da ljudi razumeju o povratku kada poslušaju barem jednu epizodu?
  Svaki životopis naših gostiju koji podelimo je vrlo ličan, slojevit i bogat iskustvima koja fundamentalno menjaju sklop ličnosti. Želeo bih da slušalac razume transformativnu moć odlaska i povratka, važnost očuvanja jezika i identiteta, ali i da trava nije uvek zelenija negde preko i da možemo mnogo stvari da promenimo ako svoju baštu negujemo i zalivamo redovno.
  
  

Kroz razgovore sa Milošem, Ivanom i Urošem, osvrnuli smo se na priču koja se tiho odvija iza mikrofona, a svako od njih je nosilac dela te priče, svaki iz svog ugla, ali sa istim uverenjem da razgovori imaju moć da menjaju perspektive. 

Podkast je živa priča – o ljudima koji ga stvaraju, o zajednici koja ga prati i o vama, koji slušate, delite i zajedno sa nama dajete smisao svakoj epizodi.