Пре тачно пет година, у тишини једне мале просторије, под слабим светлом импровизованог студија, укључио се микрофон. Није било велике најаве ни помпе, али постојала је тиха и упорна жеља да се испричају приче које су, до тада, ретко добијале своје место: о повратку и одласку, о припадности и о путевима који често нису ни једноставни, ни једносмерни.
Тако је настао подкаст „Тачка повратка“ – не са амбицијом да нуди одговоре, већ да отвори простор за постављање личних питања на тему миграција. Кроз 99 епизода, више од 5.000 минута разговора и 106 различитих гласова, постао је много више од серијала о миграцијама; постао је заједница, место препознавања и тихи ослонац за све оне који су отишли, вратили се или су и даље негде између.
Али док су гласови гостију допирали до слушалаца широм света, неко је све време био и са друге стране микрофона – слушао, снимао, постављао питања, мењао формате, учио у ходу, сумњао, али никада одустајао.
Зато смо, поводом пете годишњице и стоте епизоде, одлучили да микрофон окренемо у другом правцу – ка онима који овај подкаст стварају и који ову причу знају боље него било ко други:
- сниматељу који је чуо сваку причу и био присутан у позадини сваког разговора,
- првом водитељу и бившем директору, који је још од прве епизоде обликовао тон и ритам подкаста,
- и садашњем водитељу и директору, који је интегрални део ових прича од самог почетка, а данас је и њен глас и лице, али и ослонац заједници.
Питали смо их како је све почело, шта су научили кроз ове приче, који тренуци су остали заувек с њима и шта публика не види, а важно је да зна.
Ово је њихова верзија приче о „Тачки повратка“.
Три погледа. Једна прича.
Милош Дамњановић, сниматељ који је чуо сваку реч
- Сећаш ли се како је изгледало снимање прве епизоде?
Сећам се тренутка када ми је колега Иван рекао да ћемо започети рад на новом подкасту. У то време сам већ пратио Иванов рад кроз подкаст Софра Средом, и морам признати да сам био мало нервозан јер је он већ био искусан водитељ. Али кад су дошли Иван и Урош да се договоримо око техничких детаља, све је некако одмах кликнуло — били су опуштени, конкретни, знали су шта желе. Прве две епизоде су биле online, али већ од треће снимали смо у нашем студију. И све је од старта деловало природно, као да већ имамо десет епизода иза себе. Нико није имао трему, атмосфера је била опуштена и пријатна. Од тада, па до данас, снимамо и даље и и даље уживамо. - Како си гледао на повратак тада, а како сада – после 99 епизода?
Искрено, у почетку сам, као и већина, имао оно класично питање: „Зашто би се неко вратио овде?“ Али временом, слушајући све те приче, схватио сам да је свака одлука о повратку дубоко лична и сложена. Постоје многи разлози, различити путеви и нијансе које нисам ни знао да постоје. Данас имам потпуно другачији поглед на повратак – схватам да то није само физичка промена места, већ емотиван процес, често дуг и неправолинијски. - Постоји ли епизода која ти је остала посебно урезана?
Епизода са Џејсоном Мек Картијем. Млади Ирац који је живео у Русији, Француској, Енглеској… а на крају је изабрао Србију. Научио је перфектно српски, иако није имао никакве претходне везе са овим простором. Такве приче показују колико дубока може бити веза са неком земљом – и колико то нема везе с географијом. - Твоја омиљена анегдота иза сцене?
Снимао сам епизоду са Андерсом Симовићем, који је као дете отишао у Чиле, али лети долазио код баке и деке на Нови Београд. Током снимања помињао је блок у ком сам ја живео, и на крају се испоставило да смо заправо становали у истој згради, у истом улазу! Чак сам се као мали и дружио с његовом сестром. Годинама нисам знао где су нестали — и ево нас, срећемо се у студију. - Шта публика можда не зна о свакој епизоди, а вредело би да зна?
Можда то да се све снима у потпуно опуштеној, домаћинској атмосфери. И Иван раније и Урош сада долазе изузетно припремљени, али никада не форсирају разговор – гости забораве да су пред камерама. Већину епизода снимамо из прве, у једном даху. У ствари, за 100 епизода само смо два пута морали да прекинемо снимање – оба пута због мене.
Иван Бркљач, први водитељ и бивши директор
- Како је дошло до идеје да покренете овај подкаст?
Идеја је произашла из конкретне потребе – али и из осећаја одговорности да повратничке приче не остану незабележене. У разговорима које смо водили са повратницима – пријатељима, сарадницима, познаницима – схватили смо да постоји огроман простор за дубље разумевање шта одлазак и повратак заправо значе. Хтели смо да те приче изађу из четири зида и дођу до шире публике. „Тачка повратка“ је постала та платформа. - Како се подкаст мењао током година?
На почетку је све било врло једноставно – скромнија опрема, познати гости, интуитивно вођење. Временом смо расли и професионално и тематски. Отварали смо се ка разноврснијим причама, ослушкивали публику, учили из сваке епизоде. Данас постоји већа одговорност – али и јасно сазнање да подкаст и даље мора остати искрен и аутентичан. - Постоји ли епизода која ти је показала да „све ово има смисла“?
Било их је више, али свакако памтим разговор са Мирославом Кочићем – његова прича показује колико повратак може бити изазован, али и дубоко трансформативан. Такође, епизода са Принцом Филипом и Принцезом Даницом Карађорђевић показала је да ни краљевска породица није имуна на изазове миграције и повратка. Свака епизода има нешто посебно – и верујем да би свако из тима издвојио неку другачију. - Шта си научио о повратку кроз ове разговоре, а да раније ниси знао?
Да повратак није линијалан. Није ни финалан. Да није само физичко враћање, већ процес који траје и често се одвија унутар нас. Неки људи се врате више пута, а неки никада заправо не стигну. И то је у реду. Повратак је лично путовање, а не дестинација. - Шта би публика требало да разуме из сваке епизоде?
Да повратак није ни пораз ни победа. Да је циркуларна миграција реалност нашег времена и да је потпуно легитимно трагати за собом – и овде и тамо. Ако макар једна епизода некоме промени перспективу или пробуди наду – урадили смо нешто важно.
Урош Живковић, садашњи водитељ и директор
- Која је за тебе била кључна тачка у развоју подкаста у ових пет година?
Када смо почињали, подкаст је био замишљен као дигитални наратив који треба да промени начин на који размишљамо и причамо о циркулисању. Кључна тачка у развоју за мене је била када смо почели да добијамо упите од људи који прате подкаст, да им помогнемо са планирањем повратка – јер су били додатно мотивисани и инспирисани причама повратника које смо поделили кроз наше канале – то је био за мене “пун круг”, али и јасан показатељ да радимо праву ствар.
- Да ли видиш неку промену у начину на који људи данас говоре о повратку у односу на пре 5 година?
Рекао бих да је разлика приметна – мада можда је само и до нашег балончића – али мислим да се смањује број оних чудних погледа и питања “зашто си се вратио”, а почиње да се шири круг успешних повратника који овде граде неке нове приче, на мало другачији начин уз људе који су се исто тако вратили са разних крајева света.
- Како изгледа процес бирања гостију – и колико се разликује данас у односу на прве године?
На почетку смо се ослањали на сопствене контаке и људе које познајемо лично – а како је расла заједница, органски, проширио нам се и круг људи који циркулишу, имају фантастичне животне приче и спремни су да их поделе у подкаст формату. Избор саговорника углавном почиње са једном неформалном кафом или online састанком који се преточи у путопис, а затим и планирање датума за снимање. Остатак магије се дешава испред и иза камера 🙂
- Коју улогу „Тачка повратка“ и њен подкаст имају у заједници данас?
Желим да верујем да смо и даље инспирација за све оне који разматрају повратак или циркулисање, да то ураде на најсмисленији начин, уз подршку и разумевање да овде увек постоји један посвећен тим људи који ће им бити доступан, спреман да подели праве информације, исприча неке невероватне животне приче и отвори заједницу за нове чланове. Када схватите да смо имали госте које су путовали од Антарктика, преко Хималаја, Индије, Азије, Јужне и Северне Америке, живели у највећим светским метрополама а који су притом успели да очувају сопствени идентитет и везу са Србијом – рекао бих да нам је извор инспиративних људских прича непресушан.
- Шта желиш да људи разумеју о повратку када послушају барем једну епизоду?
Сваки животопис наших гостију који поделимо је врло личан, слојевит и богат искуствима која фундаментално мењају склоп личности. Желео бих да слушалац разуме трансформативну моћ одласка и повратка, важност очувања језика и идентитета, али и да трава није увек зеленија негде преко и да можемо много ствари да променимо ако своју башту негујемо и заливамо редовно.
Кроз разговоре са Милошем, Иваном и Урошем, осврнули смо се на причу која се тихо одвија иза микрофона, а свако од њих је носилац дела те приче, сваки из свог угла, али са истим уверењем да разговори имају моћ да мењају перспективе.
Подкаст је жива прича – о људима који га стварају, о заједници која га прати и о вама, који слушате, делите и заједно са нама дајете смисао свакој епизоди.