Колико пута до сада сте чули да млади образовани људи масовно одлазе из Србије? Пратећи медијске наслове као што су “Одлив мозгова из Србије: А сад, адио!” или “Економист: Србија десета на свету у „одливу мозгова“, стиче се утисак да ће Србија ускоро остати без високообразованог становништва, а шта онда – нико не зна. Све у свему, слика која је се већ дуже време пласира у јавност и која и данас доминира друштвеним наративом је углавном мрачна, па чак и катастрофична.
Питали смо се, да ли је реалност баш толико црна? Да ли наши млади стручњаци заиста одлазе у толиком броју да ћемо заиста изгубити сав високообразовани кадар? И коначно, да ли је драма створена у друштву оправдана?
Према истраживању др Михаила Арандаренка, професора Економског факултета у Београду, изнетом у Националном извештају УНДП-а о људском развоју Србији 2022, а на који се овај текст ослања, ситуација је далеко од трагичне, а изразито негативном перцепцијом јавности углавном влада сензационализам.
Како је изгледало исељавање из Србије у прошлости?
Погледом на кратку историју емиграција из Србије у 20. веку, уочава се први талас исељавања гастарбајтера у Западну Европу шездесетих година. Овај талас инспирисао је речи швајцарског писца Макса Фриша „Желели смо раднике, а дошли су нам људи“, показујући да многи који су у то време отишли, наставили су да живе и стварају породице у западноевропским земљама, иако су првобитно отишли као привремени радници.
Током седамдесетих и осамдесетих, исељавање је успорено, углваном услед рестрикција које су увеле земље у које се мигрира. Деведесете су донеле распад Југославије и нови значајан талас миграција. По први пут је забележено да у већем броју одлазе високообразовани људи, иако је бројност становништва у Србији остала незнатно измењена због великог прилива избеглица. Тада се, такође, јавило веће интересовање за емиграцију у прекоокеанске земље, где су стручњаци били траженији него у Европи.
Након 2000. године, исељавање се наставило нешто спорије, вођено разлозима економске и породичне природе. Европа је поново постала доминантна дестинација српских исељеника, док су англосаксонске земље изгубиле на значају.
Реч стручњака – ко данас емигрира?
У последњој деценији, миграциони баланс Србије показује негативан тренд, што значи да и даље много људи одлази, али ситуација се ипак не може описати као катастрофална, нити број одлазака назвати прекомерним.
Важно је знати да стандардна годишња статистика не даје информације о образовној структури имиграната.
Како би се дошло до научно оправданих података о образовној структури исељеника, Поглавље 4 Националног извештаја УНДП-а о људском развоју у Србији позива се на истраживање Сандре Лајтнер (Бечки институт за економске студије) и истраживање Михаила Арандаренка, оба из 2021. године.
Истраживање Сандре Лајтнер спроведено при Бечком институту за економске студије, показало је да се кумулативна нето емиграција од 2015. до 2019. године у старосној групи од 15 до 39 година процењује се на 37.400 људи, што се сматра прихватљивим опсегом.
Међутим, најважнији налаз статистичке анализе овај извештај даје је супротан интуицији и раширеној перцепцији – подаци су показали да у посматраном периоду постоји нето имиграција високообразованих, односно оних с вишом и високом стручном спремом. С друге стране, анализа је утврдила високе нето токове емиграције оних са средњим стручним и средњим општим образовањем.
Такође, Србија као највећа земља на Западном Балкану има универзитете који привлаче значајан удео студената из суседних земаља који говоре српски језик, пре свега из Босне и Херцеговине и Црне Горе, али и из других земаља. Веома је вероватно да су стопе задржавања висококвалификованих студената имиграната веће од одговарајућих стопа за српске студенте у другим земљама, што резултира позитивним нето миграционим салдом високообразованих.
Према истом истраживању, нето емиграцију су углавном покретали они са средњим нивоом образовања који су напуштали земљу, посебно они с медицинским средњим стручним образовањем, што је највећа група међу особама са средњим образовањем у Србији, која представља скоро три четвртине свих средњеквалификованих исељеника 2018. године.
Друго споменуто истраживање Михаила Арандаренка из 2021. довело је у питање доминантни наратив о масовном одливу мозгова из Србије. Арандаренко је посматрао земље које су најпривлачније високообразованим и стручним исељеницима, и које имају програме за високо квалификовану радну снагу. То су, пре свега, англосаксонске земље – САД, Канада, Аустралија и Велика Британија, али и Холандија која је релативно недавно увела сличне програме.
Анализа апсолутних бројева емиграната који су отишли у споменуте земље на основу имиграционих података тих земаља, показала је да оне не улазе чак ни на листу десет највећих дестинација наше емиграције. Премда неколико стотина људи одлази на овај начин (у апсолутним бројевима – у Аустралију између 200 и 300, а у Канаду између 250 и 500), јасан тренд не постоји, што у широј слици не представља забрињавајућу бројку.
Сви иду у Немачку!
Када се говори о исељавању из Србије, тешко је не помислити на Немачку. Ово није случајно, јер Немачка јесте земља са највише српских имиграната. Важно је споменути и то да готово трећина свих наших емиграната заврши баш у овој европској земљи. Јавност Србије посебно узнемирава одлазак лекара и медицинског особља, као и инжењера и ИТ стручњака пут Немачке и за то постоји разлог.
Наиме, у јануару 2016. године, суочена с критичним недостатком радне снаге, Немачка је увела такозвану Уредбу за Западни Балкан, на снази до краја 2023. године. Њоме је грађанима земаља Западног Балкана, укључујући Србију, дата могућност да се запосле у Немачкој под условом да имају обавезујућу понуду за посао и одобрење Савезне агенције за запошљавање (БА). И пре тога је постојао програм “Троструки добитак” заснован на билатералном споразуму немачких и српских служби за запошљавање из 2013. године, преко које су медицински радници одлазили. Новина коју је Уредба донела је то што више нису постојали захтеви у погледу стручних квалификација радника.
Подаци показују да је укупан број наших лекара у Немачкој порастао са 600 у 2015. на 1.500 у 2020. години. Међутим, тај увећани број све до појаве ковида-19 био је скоро двоструко мањи од броја незапослених доктора у Србији, што показује да у Србији медицинског особља има, и да то треба подржати бољим локалним приликама за запошљавање.
Ко се, у ствари, одлива?
Освртом на најновија наведена истраживања која се тичу миграције, постаје јасно да исељавање високообразованих није главни емиграциони проблем Србије. Штавише, највећи број исељеника одлази због посла, а средњег је нивоа образовања.
Несрећно скован термин “одлив мозгова” настао је као резултат серије претходних истраживања која су, према Арандаренку, била непотпуна и нису сагледала целовиту слику миграционих трендова у Србији. Према њему, ниво образовања исељеника је сличан нивоу образовања оних који остају.
Овакав закључак охрабрује, мада Арандаренко саветује опрез, рекавши да би контрола и управљање миграцијама требало да буду међу главним приоритетима владе у деценијама које долазе. У супротном, Србија би могла да постане земља извоза радне снаге, нарочито након што једном приступи Европској Унији и миграционе баријере нестану.
